Ubica zvani beli secer

Šećer je namirnica koja je apsolutno nezdrava. Tu se, naravno, misli na beli šećer, rafinisani, prerađeni. On se nalazi u kolačima, slatkišima, veštačkim i gaziranim pićima, rafinisanoj i konzervisanoj hrani…  Postoje stručnjaci iz medicine koji tvrde čak da je šećer, kada se koristi u velikoj meri, štetniji i od mesa.Mrtva je trka sta je stetnije po ljudsko zdravlje i vitalnost…

Rafinisani šećer vrlo brzo ulazi u krvotok čime se naglo podiže nivo glukoze u krvi. Namirnice bogate tim šećerom po pravilu sadrže i brojne druge hemikalije štetne po zdravlje. Zbog vrlo brzog dotoka šećeta u krvotok čovek odmah oseti povećanu energiju. Zaista, šećer daje energiju ali istovremeno se radi o namirnici koja je bogata kalorijama, nema nikakvu hranljivu vrednost niti vlakna, a još se zna da se za nastanak šećera koriste razne hemikalije.

Šećer inače može podstaknuti osećaj sitosti kod čoveka pre nego što se pojedu potrebni hranljivi sastojci iz hrane. Ali „poletnost” od dejstva šećera je samo privremena, budući da se pokreće reakcija pankreasa, koji u toj situaciji počne proizvoditi insulin koji ide u krvotok da bi spustio nivo šećera u krvi. U tom slučaju, s obzirom na to da nema delovanja vlakana koja se nalaze u biljnoj hrani, učinak insulina je prebrz i onda dolazi do pada nivoa glukoze, koji često prate osećaj slabosti, gladi, umora i iscrpljenosti. Sve u svemu, dolazi do takozvanog jo-jo efekta, odnosno veliki skok i veliki pad, koji vremenom izaziva posledice, među kojima je i dijabetes.

Šećer, takođe, izaziva razdražljivost i agresivnost, naročito kod dece, a kod odraslih i depresiju, konfuziju i posebnu iscrpljenost kada se završi stimulativni efekat šećera. Američki istraživači su radili i niz ispitivanja kako korišćenje šećera slabi sposobnost belih krvnih zrnaca da uništavaju bakterije. Ta istraživanja su pokazala da kapacitet belih krvnih zrnaca da razaraju bakterije slabi kako korišćenje šećera raste. To donekle objašnjava zašto dijabetičari često dobijaju infekcije stopala i druge tipove infekcija.

Ima lekara koji kažu da je šećer ubica-ovo jeste gola golcata  istina…. Činjenica je da ako čovek ima neku ozbiljnu bolest, ili ako želi da preventivno očuva zdravlje, mora izbaciti rafinisani šećer iz ishrane. Ćelije raka se hrane šećerom. Povećanje unosa šećera kod bolesnika od raka  je isto kao da sipate benzin u tinjajuću vatru.

Jedan od glavnih izvora rafinisanog šećera su gazirana i druga veštačka pića, koja uz to nemaju maltene nikakvih hranljivih sastojaka. Takvim pićima se dodaje i kofein, veštački zaslađivači i mnogo toga, što predstavlja udar na organizam.

Velika je razlika između prirodnog, koji se nalazi u voću i biljkama, i rafinisanog šećera. Da bi koristilo rafinisani šećer, telo mora da pozajmi rezerve minerala iz tela što dovodi do tanjenja kose i do slabljenja strukture kostiju. Šećer „krade” kiseonik ćelijama, „ krade” iz tela hrom, cink, kalcijum, vitamine B kompleksa, C… Sve to može dovesti do raznih zdravstvenih problema, ne samo dijabetesa. Slatkiši, pića sa puno šećera, najveći su neprijatelji zuba jer podstiču stvaranje karijesa.

Šećer je povezan i sa gojaznošću, povišenim trigliceridima, bolestima srca i krvnih sudova, smanjenom otpornošću prema bolestima, problemima sa varenjem. Šećer, takođe, stvara naviku, odnosno što ga više koristimo veća je i želja za njegovm upotrebom. Veće količine šećera u krvi, prema pojedinim analizama, mogu da se kombinuju sa LDL holesterolom kako bi proizvele jedinjenje koje je štetno za zid krvnih sudova, stimulišući na taj način aterosklerozu. Šećer i mleko, u kombinaciji, u telu stvaraju butil-alkohol, a u želucu se dešava vrenje. Šećer je izuzetno štetan i za oči, zbog čega najbolji stručnjaci odmah preporučuju prekid unosa šećera svakome ko ima bilo kakve probleme sa očima i vidom.

Posebno se mora paziti na decu, kako im se daje slatko, da ne bi postali razdražljivi, agresivni i ne oslabi im imunitet. Najbolje je decu hraniti voćem i prirodnim zaslađivačima koji se prave od voća, meda i slično.

Kada je u pitanju med, on je zdrav i lekovit, pod uslovom da mu nije dodat šećer prilikom proizvodnje i pod uslovom da se koristi u malim količinama. Iako sadrži hranljive sastojke, vitamine, organske kiseline, minerale i druge sastojke važne za organizam, med u većim količinama izaziva isti efekat kao i beli šećer. U svakom slučaju, pčelinji proizvodi poput meda, propolisa, polena i matične mleca, su zdravi kada se adekvatno koriste.

Što se tiče smeđeg šećera, on je samo malo manje loš od belog, jer nije potpuno rafinisan, ali i njega bi trebalo izbegavati.