Profesionalni sport – sistematski obračun sa zdravljem

Sport, pogotovo „vrhunski“, ne samo da ne doprinosi telesnom i mentalnom zdravlju, već predstavlja sistematski obračun sa zdravljem. Rana specijalizacija i bespoštedni trening sakate čoveka i stvaraju od njega invalida. Sve šira upotreba sve razornijih „stimulativnih sredstava“, bez kojih nema „razvoja vrhunskog sporta“, dovodi do sve stravičnijeg uništavanja ljudi.

ANABOLICKI STEROIDI

Uzmimo za primer anabolike. Na osnovu mnogih ispitivanja utvrđeno je da upotreba anaboličkih stereoida izaziva teške posledice: pojavu akni, opadanje kose, pojavu edema (nagomilavanje vode i gasova u telu), abnormalan rast grudi kod muškaraca i dece, a kod žena smanjivanje grudi, dublji glas, rast malja po telu, pogotovu brkova i brade, izaziva poremećaje kod menstruacije, pojavu netrepeljivosti i agresivnosti koja može da ima ekstremne dimenzije.

Budući da su anabolički stereoidi sintetički hormoni njihovo unošenje u organizam ugrožava normalnu proizvodnju prirodnih hormona i menja njihovu funkciju.Povećana koncentracija anaboličkih stereoida u krvi umanjuje proizvodnju testesterona kod muškaraca, što dovodi do umanjivanja testisa kao i do smanjene proizvodnje spermatozoida. Istovremeno, oni povećavaju proizvodnju ženskih hormona u organizmu što uzrokuje povećavanje grudi kod muškaraca.

Anabolički stereoidi predstavljaju veliku opasnost za žene i decu. Tokom brojnih istraživanja je utvrđeno da se određene negativne promene u ženskom organizmu, do kojih je došlo njihovom primenom, ne mogu popraviti, a da njihovo unošenje u organizam dece predpubertetskog uzrasta može da dovede do zaustavljanja rasta kostiju a time i rasta deteta. Oštećenje i rak jetre, povećanje krvnog pritiska, bolesti srca, prerana arterioskleroza, poremećaji imunološkog sistema, rak prostate, uvećana ili umanjena seksualna potencija, krvarenje iz nosa, poremećeno spavanje i noće more – samo su neki od niza pratećih simptoma za koje je do sada ustanovljeno da nastaju kao posledica uzimanja anaboličkih stereoida.

PROFESIONALNI SPORTISTA JE BOLESNIK

Što se tiče boksa („plemenite veštine“) svaki udarac pesnicom u glavu prouzrokuje smrt na desetine hiljada moždanih ćelija. Slično je sa drugim „borilačkim“ (čitaj: krvavim) sportovima: svaki udarac nanosi telesnu povredu. Još je Hipokrat, „otac medicine“, (kao i kasnije Galen u antičkom Rimu) ukazao na pogubnost boksa po mentalno zdravlje boksera.

Francuski lekar Filip Tisije je još 1919. godine postavio tezu „sportista je bolesnik“, imajući u vidu da zamor do kojeg dolazi u sportu izaziva kod zdravog čoveka svojevrsno „eksperimentalno obolenje“ i to u oblasti „fiziologije ćelija“ koja se, između ostalog, manifestuje u povećanju temperature organizma. Bila je to „intuitivna pretpostavka“ koju će potvrditi moderna sportska fiziologija.

MITOVI O KORISNOSTI SPORTA

O iluziji da sport doprinosi razvoju zdravlja govori i američki sociolog i bivši ragbista Džek Skot:

„Jedno od opravdanja za praktikovanje ragbija na koledžima je da on ne pomaže samo da se izgradi karakter, nego i telo. To je glupost. Mladim ljudima se telo uništava umesto da se razvija. Ustvari, mali je broj onih koji su napustili ragbi koji se igra na koledžima a da nisu na neki način trajno oštećeni. U toku četiri godine, zadobio sam prelom zgloba, iščašenje oba ramena, članak koji se toliko izvrnuo da je pokidao luk stopala, tri jaka potresa mozga, a bio sam u situaciji da mi je ruka skoro morala biti amputirana zato što nije lečena na pravi način. Uz sve to, bio sam jedan od onih koji su imali sreće.“

Skot ne štedi ni sportske lekare:

„Kada je igrač povređen, šalju ga kod klupskog lekara koji obično više vodi računa o tome da vrati sportistu u igru nego o bilo čemu drugome. Ova zamena prioriteta vodi ka neverovatnim zloupotrebama. Jedna od najčešćih intervencija je davanje inekcije igraču pred utakmicu da bi se umrtvio bolni povređeni deo tela koji bi ga inače sprečio da igra. On može da igra, ali to može da dovede do novih povreda na tom delu tela koji je umrtvljen.“

NAKON SPORTSKE KARIJERE-BORBA ZA OPSTANAK

Što se tiče tvrdnje da („vrhunski“) sportisti „žive duže od običnih ljudi“, treba imati u vidu da se život sportista po završetku karijere sve više svodi na saniranje posledica bavljenja „vrhunskim“ sportom.To nije radost življenja, već grčevita borba za opstanak. „Prednost“ sportiste, u odnosu prema „običnim“ ljudima, je u tome što je on u daleko većoj meri (zahvaljujući dugogodišnjem „radu“ na svome telu) svestan značaja telesnih vežbi, što je disciplinovan i (ukoliko mu nije „pukao film“ zbog pada u zaborav i nije počeo da pije i iživljava se u prejedanju) u najvećoj mogućoj meri angažovan na očuvanju onoga što mu je od zdravlja preostalo.

Za laika, telo je, kao i zdravlje, apstrakcija. On malo zna kako telo funkcioniše sve dok mu se nešto ne desi. Sportista je od malih nogu opsednut svojim telom. Nije to narcisoidnost, već pragmatična opsednutost. Iskustvo ga je naučilo da se u organizmu ništa ne dešava slučajno i da samo uporna i precizna preventiva može da spreči raspad organizma. U toku svoje karijere bespoštedno je gonio organizam na najveće napore da bi stigao do medalje; sada će ga sa istom bespoštednošću goniti da ostane u životu.

Telo „vrhunskog sportiste“ podseća na trkački automobil: samo puna mobilnost, rad „pod punim gasom“ može da obezbedi njegovo uspešno funkcionisanje. Zato je „vrhunski sportista“ do kraja života i bukvalno rob svoga tela. Telesni aktivizam za njega nije stvar slobodno-voljnog opredelenja, već egzistencijalni imperativ. „Trči ili umri!“ – to je pas-gonič koji, iskeženih čeljusti, uvek iznova primorava čoveka da smogne snage da pokrene mašinu i da sačuva osmeh za javnost, koji sve više postaje samo grč koji treba da prikrije sve stravičnije škripanje, brektanje, truljenje raspadajućeg tela i koji treba da sačuva uspomenu na „šampionsku veličinu“, na sjaj medalje koja visi negde na zidu, na „uspešni život“ koji je, pokazalo se, bio samo iluzija.

I „legende“ umiru u grču jer, nakon svega, dobro znaju da nema te pobede i rekorda koji vrede toliko da bi se za njih žrtvovao život.

Iz knjige Ljubodraga Simonovića „Sport, kapitalizam, destrukcija“