Višak belančevina ubrzava starenje i skraćuje život

Ako upitate bilo kog 14-ogodišnjaka da li bi radije brže narastao ili duže živeo, on će verovatno izabrati ono prvo. Da li je to ispravno pitanje? Jeste. Naime, proučavanja na laboratorijskim životinjama još su 1930-ih pokazala da ishrana bogata belančevinama ubrzava rast i sazrevanje, ali skraćuje životni vek…

80-tih godina 19. veka nemački naučnik dr. Justus von Liebig prvi je shvatio da su mišići načinjeni od be lančevina. Njegov saradnik, dr. Karl Voit je, posmatrajući rudare, izračunao da ovi snažni, mišićavi ljudi pojedu oko 120 grama belančevina dnevno. Na osnovi toga zaključio je da bi to trebala da bude idealna dnevna količina unesenih belančevina za odraslog čoveka. Od tada se opsednutost za uzimanjem “dovoljnih” količina belančevina zadržala do današnjeg dana.

Koliko nam je belančevina stvarno potrebno? Savremena naučna istraživanja ukazuju na to da je odraslima zapravo potrebno samo 30 grama belančevina dnevno. Ljudski organizam jako delotvorno prikuplja i reciklira vlastite belančevine. Jedini stvarni gubici koje treba stalno nadoknađivati jesu belančevine koje telo ne može ponovno iskorištavati jer su ugrađene u kosu, nokte i kožu.

Američka nacionalna akademija nauke odredila je preporučene dnevno potrebne količine (RDA) različitih vitamina, minerala i drugih sastojaka. Što se tiče belančevina, postavljeno je pravilo da je odraslom čoveku potrebno 0,77 grama te materije po kilogramu telesne težine.

Budući da je uzeto u obzir i sigurnosno skladištenje, preporuka daleko nadmašuje stvarnu potrebu od minimalnih 30 grama. Tako je muškarcu od 77 kilograma preporučeno oko 60 grama, a ženama koje teže 66 kilograma oko 45 grama belančevina dnevno. Ali uprkos tome, prosečni stanovnik Zapada nastavlja da uzima između 100 i 130 grama belančevina dnevno.

Problem se proširuje jer većina belančevina koje ljudi na Zapadu pojedu potiče od namirnica

životinjskog porekla koje su prepune holesterola i masnoća. Budući da su te masnoće u njima dobro prikrivene, mnogi ljudi nisu svesni da im meso i mlečni proizvodi donose prosečno 50 do 85% kalorija u obliku masnoća.

Ta velika količina masnoća i holesterola, posebno zasićenih masnih kiselina koje se hranom unose u organizam, podstiče nastanak aterosklerotičnih naslaga i suženje i otvrdnjavanje vitalnih krvnih žila. Ovaj proces ubrzava starenje i skraćuje život.

Ishrana bogata belančevinama smanjuje izdržljivost. Danas se vrhunski atletičari hrane najvećim delom složenim ugljenim hidratima. Višak belančevina dodatno je opterećenje za bubrege. U zemljama zapadne kulture bubrežne bolesti su sve učestalije. Ishrana bogata životinjskim belančevinama povezana je i sa osteoporozom.

Prerada viška belančevina zahteva kalcijum koji se najvećim de lom izlučuje iz kostiju. Od 1850. do 1995. prosečna dob polnog sazrevanja devojaka pala je sa 16,3 na 11,9 godina. Ta promena je uveliko povezana sa ishranom u kojoj važnu ulogu igra upotreba mesa.

Dalje, visoki postotak unošenja životinjskih belančevina podstiče rast nekoliko vrsta raka.

Neko će reći da su deci potrebne dodatne belančevine. Da, deci su one potrebne, posebno tokom razdoblja ubrzanog rasta. Ali za dete koje teži 23 kilograma preporučen je dnevni unos

od 0,77 grama belančevina po kilogramu telesne težine, što znači da bi takvo dete trebalo da unese oko 17 grama belančevina dnevno. Budući da se deca u zapadnoj kulturi hrane gotovo isto kao i odrasli, kod njih ni teoretski ne može doći do nedovoljnog unosa belančevina.

Problem je zapravo sasvim suprotan. Naučni podaci upozoravaju da se deca, čija je ishrana bogata masnoćama i belančevinama, brže razvijaju i rastu. Plaćaju li to skraćenim životnim vekom? Da.

Neke zablude o unosu belančevina

Belančevine su sastavljene od dvadesetak različitih aminokiselina. Iako telo može samo proizvesti dvanaest vrsta takvih “građevinskih blokova”, odrastao čovek mora hranom unositi preostalih osam vrsta aminokiselina.

Mi smo, uglavnom, navikli da verujemo da moramo jesti meso i mlečne proizvode kako bismo dobili sve te “esencijalne” aminokiseline. Godinama se zanemarivala činjenica da su, sa druge strane, te namirnice prebogate masnoćama i holesterolom i da im nedostaju dragocena vlakna zbog čega imaju negativno delovanje na zdravlje.

Danas znamo da su sve aminokiseline vrlo lako dostupne preko raznovrsnog izbora biljnih namirnica. To nam dokazuju, između ostaloga, i prehrambeni običaji različitih naroda širom sveta. Osnovne namirnice stanovnika karipskih zemalja jesu crni pasulj i pirinač.

Pirinač je siromašan određenim vrstama aminokiselina, a pasulj obiluje upravo njima i kompenzuje taj nedostatak pirinča. Do sličnog nadopunjavanja dolazi kombinovanjem kukuruznih tortilja i šarenog pasulja u ishrani Meksikanaca ili pirinča i soje u svakodnevnoj ishrani Kineza.

I zapadni svet danas sve ozbiljnije razmišlja o biljnoj ishrani. Ona se sastoji od namirnica koje su siromašne masnoćama, bogate vlaknima, bez holesterola i imaju dovoljno, ali ne i previše, belančevina. Naime, sadržaj belančevina kod nekih vrsta povrća premašuje 20% ukupne količine kalorija, celo zrno žitarica donosi oko 12% kalorija iz belančevina, a kod većine mahunarki taj prosek iznosi oko 30%.

Naučno usmereni nutricionisti savetuju da se 10-15% dnevne količine kalorija uzima preko belančevina. Čak i kod potpuno vegetarijanske ishrane nije nikakav problem dobiti tu količinu belančevina.

Zapravo, ako iz različitih nerafinisanih biljnih namirnica čovek unosi dovoljno kalorija, nemoguće je da dođe do pomanjkanja unosa belančevina.

Vreme je da zakopamo stare, dugogodišnje mitove i počnemo da razmišljamo i živimo u korak sa vremenom i savremenim saznanjima. Ukoliko u svoj organizam unosimo previše belančevina, koje su inače vrlo korisne, to postaje loša navika. Kao i u svemu ostalom u životu, kad čovek preteruje i u dobrim stvarima, javljaju se nepoželjne posledice.

Više informacija možete pronaci u knjizi “Moć ishrane” koju možete PORUČITI OVDE!