Kako mozak stvara navike?

Koju cipelu ste prvu obuli jutros? Morate da razmislite? Ali jutros niste morali, a verovatno je to ona ista koju obuvate prvu već nekoliko godina – jer ste jednostavno tako navikli. Zamislite kako bi to strašno bilo kad bi svaki put kad se obuvate morali da zastanete i postavite sebi pitanje: “Koja ono beše ide prva?” A možda da zamislite ovu situaciju. Probajte da pitate daktilografkinju gde se nalaze slova M i R bez da gleda u tastaturu. Šta mislite koliko bi joj vremena trebalo za razmišljanje? Naime, dok kuca ona uopšte ne razmišlja o rasporedu slova – jer kako mi to kažemo ima “naviknute prste”. Navike mogu da uštede mnogo vremena i energije. One su stvorene mnogobrojnim ponavljanjima. Osim u slučaju par refleksa, navike su prvo pohranjene u mozgu, a tek onda u ostatku tela.

Ceo mozak funkcioniše na svega 10-ak vati. Kakvi neverovatni podvizi se postižu sa tako malo snage. Sa samo 10 w snage, mozak može da preračunava više matematičkih operacija nego najveći kompjuteri na svetu. Koji je to mehanizam u jednoj moždanoj ćeliji kojim ona odluči da okine ili ne okine impuls? Zamislite samo, upravo je završila algebarski problem. Izanalizirala je sve pozitivne i negativne minivoltne impulse pristigle iz drugih ćelija i donela odluku da generiše impuls ili da ostane u miru. I sve je to završeno za manje od hiljaditog dela sekunde. Dakle, kako se navike stvaraju u mozgu? Kako misli, reči i dela koje ponavljamo iznova, postanu stalni deo mozga?

Putevi u mozgu

Danas mi znamo da mozak procesuje informacije koje se dalje prenose u ostatak tela putem nerava. Svaka nervna ćelija je izgrađena iz centralnog dela koji se zove nukleus (jezgro), koga okružuje tečnost pod nazivom citoplazma i od granične strukture koja se zove ćelijska membrana. Produžetci ove membrane u vidu finih niti pod imenom dendriti, zaduženi su za prijem informacija, a jedan izraštaj, znatno duži od ostalih, pod imenom akson ili neurit prenosi informacije sa ishodnog na drugi/e neuron/e. Između produžetaka dveju ćelija, ostvaruje se veza pod nazivom sinapsa.

Kada je Dr. Ekles ispitivao sinapsu pod elektronskim mikroskopom, primetio je da postoje sićušna uvećanja na aksonu presinaptičkog neurona, po izgledu sličnog dugmićima. Zato ih je nazvao boutons jer je to reč za dugmad na francuskom. Danas mi znamo da se ova majušna dugmad mogu naći u različitim oblicima i veličinama. Mi takođe znamo da se kroz njih sekretuju različita hemijska jedinjenja. Jedno takvo je i acetilholin. Ovo jedinjenje zatvara sićušne pore ili sinapse i stimuliše narednu ćeliju da prenese poruku dalje. Naučnici su otkrili da svaka misao ili akcija koja se često ponavlja, ustvari izgrađuje ove sićušne dugmiće na krajevima nervnog vlakna, pa prenošenje iste misli ili akcije postaje sve lakše u budućnosti.

Dr. Vilijam Sedler nas uči da naše ustanovljene navike u bukvalnom smislu predstavljaju putanje u našem nervnom sistemu. On nas takođe podseća da često ponavljanje iste misli, osećanja ili akcije učvršćuje ovu stazu, baš kao što i koraci utabavaju stazu u snegu. Prilikom posete Dr Vilderu Penfildu, saznao sam da svakom narednom stimulacijom otvorenog mozga niskovoltažnom strujom, odgovor nervnog tkiva postaje sve brži. Kao rezultat stimulacije, nastale su fizičke promene u nervnom tkivu. Logičan zaključak je dakle da svaka misao, osećanje ili akcija koja se ponavlja, produkuje fizičke i hemijske promene u našim nervnim putanjama, bilo na blagoslov bilo na prokletstvo nama kad se jednom ove navike učvrste u mozgu. Razmislite samo o implikacijama ove činjenice na naše mentalno i emotivno zdravlje i na obrazovanje našeg karaktera. “Ono što dete gleda i sluša, ostavlja duboke tragove u nežnom dečijem umu, koje nikakve kasnije životne okolnosti ne mogu u potpunosti izbrisati… Ponavljanje određenih dela stvara navike. One se mogu modifikovati ozbiljnim vežbanjem, u nastavku života, ali retko kad ih je moguće u potpunosti promeniti. Uvek kad pričam o ovoj temi, neko me upita: “Da li ovi dugmići ikad nestanu?”

Na današnjem nivou saznanja, čini nam se da bi oni mogli nestati ako se godinama ne bi koristili ovi moždani putevi. Izgleda da navike stvaraju poprilično trajne puteve u mozgu. Osim u slučaju da se dotični put ne koristi nekoliko godina, navika se iz mozga ne može izbrisati. Navike se mogu savladati stvaranjem drugih navika koje su snažnije od onih kojima se želimo odupreti. Mi možemo izgraditi nove puteve u mozgu svesnim biranjem da, drugačije nego što smo navikli, odgovorimo na neku situaciju. Mi moramo ovu odluku doneti veliki broj puta, kako bismo izgradili više dugmića na novom putu nego što ih ima na starom. Tada će nervni impulsi koji putuju mozgom, radije izabrati novi put umesto starog. Od glavnog odvodnog vlakna u neuronu postoje mnoga alternativna vlakanca koja se odvajaju. To su ujedno i alternativni putevi. Drugim rečima mi biramo drugu maršutu – da budemo ljubazni umesto grubi, da pohvalimo umesto da kritikujemo, da pomognemo umjesto da povredimo. I kad se odupremo iskušenju da pogrešimo, drugo hemijsko jedinjenje poput GABE se luči i “povlači ručnu u trenutku”. Tako mnogo puta suprostavljene poruke bombarduju moždani neuron. Neke kažu: “Uradi to.” Druge kažu: “Bolje nemoj.” Okinuti ili neokinuti impuls, to je pitanje.

Kako bilo koja nervna ćelija zna šta treba da uradi? Da li vas je ikad iskušavalo parče torte u periodu kad ste obećali sebi da ste na dijeti? Verovano ste tada pomislili: “Kako samo lepo izgleda?” Odmah zatim 30 milivolti pristiže u nervnu ćeliju i kaže: “Okidaj bre taj impuls”! Medjutim u istom trenutku nadolazi vam misao: “Bolje ne.” Tada se na nervnim završecima stvara GABA i snažno bombarduje “ćeliju odluke”. Ona je praćena sa recimo 40 milivolti napona porukom: “Batali okidanje.” (Što je jača vaša odlučnost, to veći napon koji pogađa ćeliju) Domaćica vam prinosi kolač, ali vi ste doneli odluku, sa samo 10 milivolti prednosti i polu neodlučno kažete: “Ne hvala.” Vidite, potrebno je najmanje 10 milivolti energije da izazove u mozgu stvaranje impulsa. U ovom slučaju vaš mozak je izveo brzinsku algebarsku jednačinu, 30 milivolti da okinem ili 40 da ne okinem. Rezultat: 10 milivolti, ne okidam! I ako je đavo bio iza ovog iskušenja, sa negodovanjem zaključuje: “Ok, ovu bitku sam izgubio, ali ne sa mnogo razlike”. I za idući put pravi bolje planove. On nije u stanju da vam čita misli. Ali svakako razume kolebljivo ponašanje.

Ništa što smo ikad uradili nije isparilo iz mozga

Pre oko sto godina, cenjeni psiholog Vilijam Džejms je nagovestio molekularne osnove navike sledećim rečima: “Kad bi mladi samo mogli znati kako će brzo dobiti pun naramak navika, obratili bi više pažnje na svoje ponašanje u konkretnim slučajevima. Mi smo ti koji tkamo sopstvenu svoju sudbinu, dobre ili zle, ali nikad neutralne.

Svaki, čak i najmanji potez vrline ili čak poroka, ostavlja svoj trag koji nikad nije beznačajan. Pijani Rip Van Vinkl, iz Džefersonovog komada, izgovara se za svaku novu zapostavljenu dužnost rečima: “Ovu ne brojim.” Pa! On je ne mora brojati, a ni ljubazno Nebo ne mora, ali ona je i pored toga ubrojana. Negde među njegovim nervnim ćelijama i vlaknima, molekuli su je ubrojali, registrovali i pohranili, kako bi je upotrebili protiv njega kad naiđe sledeće iskušenje. Ništa, što smo ikad uradili, u doslovnom naučnom smislu, nije isparilo iz mozga.

Ovo naravno ima svoje kako loše tako i dobre strane. Kao što ponavljanim pijenjem postajemo alkoholičari, tako isto postajemo sveci u moralnom i autoriteti i eksperti u praktičnim i naučnim sferama, mnoštvom pojedinačnih dela i sati provedenih u radu. Zatim, dr Džejms dodaje: “Neka nijedan mladi čovek nema neizvesnosti u vezi ishoda svog obrazovanja, koje god ono branše bilo. Ako ostane veran poslu svakog sata u radnom danu, rezultat slobodno može prepustiti samom sebi. Može sa sigurnošću računati na to da će se jednog predivnog jutra probuditi kao kompetentan stručnjak u svojoj generaciji, bilo kojom oblašću da se bavio. Tiho i neprimetno, između svih elemenata njegovog posla, u njegovom umu se izgradila moć procene, poput dragocenog poseda koji ne može nestati. Mladi bi trebali unapred da znaju ovu istinu. Ignorisanje iste je verovatno zaslužnije za obeshrabrenje i malodušnost kod mladih pri izboru zanimanja, nego svi ostali uzroci zajedno”.

Kako je to jedan vizionar i napredni učitelj morala rekao: “Bićemo onoliko samostalni, za vreme i večnost, koliko su nam to omogućile naše navike”. Nema ničeg tajnog u prirodi nečijeg karaktera. “Karakter se otkriva ne kroz povremena dobra ili loša dela, već kroz namere koje se ispoljavaju kroz naučene reči i dela”.

Uvek ustati

Pretpostavimo sad, da u toku učenja novih puteva u mozgu, skliznete opet na stari drum. Možda ste imali ovakvo iskustvo. Možda ste živeli novim životom mesecima i onda odjednom počnete opet da se ponašate kao i ranije (pre novog iskustva). Izgubili ste kontrolu. Stari đavo vam opet šapuće u uvo, “Aha! Ništa nisi postigao. Nisi se ni malo promenio. Ostao si isti.” Nikad ne slušajte taj glas, jer on vas nije podsetio ni na jednu bitku koju ste idući novim putevima izvojevali niti vam je išta rekao o fizičkim i hemijskim promenama koje su se desile na novonastalim moždanim putanjama. Dakle, kad padnete, ustanite i nastavite da radite na novom putu. Niste izgubili tlo na novom putu – novi dugmići nisu izbrisani slučajnim padom.

Dr Elden Čalmers