Slučaj pacijenta kome se nakon rođenja imuni sistem uopste nije razvio!

Bez obzira da li smo toga svesni ili ne, milioni radnji i reakcija svake sekunde odigrava se u nasem telu. Ta akcija se ne prekida cak i za vreme spavanja. Intezivna aktivnost odvija se u vremenskim razdobljima koja su sa nase tacke gledista veoma kratka. Postoji znacajna razlika izmedju pojma vremena u svakodnevnom zivotu i bioloskog vremena u nasem telu. Raspon od jedne sekunde koji predstavlja veoma kratak vremenski period u nasem svakodnevnom zivotu znacio bi puno vremena za mnoge sisteme i organe koji deluju u nasem telu. Kada bi se aktivnosti, koje vrse svi ti organi, tkiva i celije u nasem telu, u toku jedne sekunde, ispisali na papiru, rezultat bi bio toliko neshvatljiv da je u stanju da pomeri granice ljudskog uma.

Odbrambeni sistem je neophodni sistem, koji je ukljucen u neprestanu aktivnost, i koji nikada ne smanjuje svoju duznost. Taj sistem stiti telo od svih vrsta napadaca danju, radi veoma marljivo i nocu, kao potpuno opremljena vojska u telu domacina, kome sluzi. Svaki sistem, organ ili grupa celija unutar tela predstavlja celinu u kojoj je izvrsena savrsena podela rada. Bilo kakav poremecaj u tom sistemu narusava red. Odbrambeni sistem je nezamenljiv.

Da li bismo mogli da prezivimo u odsustvu odbrambenog sistema? Ili kakvu vrstu zivota bismo imali kada ovaj sistem ne bi ispunjavao neke svoje funkcije?

Nije tesko pretpostaviti. Neki primeri u svetu medicine razjasnjavaju tu neophodnost imunog sistema. Prica o pacijentu, koja se navodi u mnogim izvorima u vezi sa imunim sistemom, prikazuje koliko bi zivot bio tezak u slucaju bilo kakvog poremecaja u odbrambenom sistemu.
Ovaj pacijent odmah po rodjenju smesten je u sterilan prostor, u koji nista nije moglo da udje. Pacijentu je bilo zabranjeno da dodiruje bilo koje drugo ljudsko bice. Kako je rastao, bio je premestan u veci prostor – plasticni sator. Morao je da nosi posebno prilagodjenu odecu, slicnu odeci astronauta, kada bi izlazio iz satora.

Sta je sprecavalo ovog pacijenta da zivi normalnim zivotom, kao i drugi ljudi?

Posle rodjenja, odbrambeni sistem pacijenta se nije normalno razvio. U njegovom telu nije bilo nikakve armije koja bi ga zastitila od neprijatelja.
Lekari koji su pregledali ovog decaka bili su potpuno svesni onoga sto bi moglo da se dogodi ako bi ovaj pacijent usao u normalno okruzenje. Trenutno bi se prehladio, sto bi dalje doprinelo da se bolest razvije u njegovom grlu; patio bi od jedne infekcije zadrugom, iako bi dobijao antibiotike i primenjivao druge medicinske tretmane. Medicinski tretmani bi vrlo brzo izgubili svoj efekat, prouzrokujuci smrt decaka.
U najboljem slucaju, on bi mogao da zivi samo nekoliko meseci ili nekoliko godina van svoje bezbedne sredine. Tako je celokupan decakov svet zauvek ogranicen zidovima plasticnog satora.
Posle nekog vremena, lekari i njegova porodica smestili su decaka u prostor potpuno oslobodjen mikroorganizama, koji je bio posebno pripremljen u njegovoj kuci. Medjutim, svi ti napori ostali su bez uspeha. U ranim tinejdzerskim godinama, kada presadjivanje kostane srzi nije uspelo, decak je umro. Decakova porodica, lekari, osoblje bolnice u kojoj je ranije boravio i farmaceutske kompanije ucinili su sve da ga odrze uzivotu. Iako je sve pokusano, a decakovo mesto boravka bilo neprestano dezinfikovano, njegova smrt nije mogla biti sprecena.

Ovaj kraj jasno pokazuje da covek ne moze da prezivi bez odbrambenog sistema koji ce ga stititi od mikroba. To je dokaz da je imuni sistem morao da postoji kompletan od pojave prvog coveka. Prema tome, takav sistem nije mogao da se razvije postepeno, tokom dugih vremenskih razdoblja, kako tvrdi teorija evolucije. Covek bez odbrambenog sistema ili sa nefunkcionalnim sistemom, brzo bi umro, kao sto se vidi iz ovog primera.