Zdrava duhovnost-duhovni sistem vrednosti

Porodica

Čovek je onoliko bogat, koliko ima iskrenih i dobrih prijatelja. Kada je u društvu dobrih ljudi, čovek postaje deo jednog lepšeg sveta, bez obzira na okruženje. Nekada okruženje može da bude vrlo neprijatno, kao u slučaju rata ili siromaštva, ali kada je sa nekim koga voli čovek skoro da ne oseća kakvo je okruženje. Za razliku od materijalističkog sistema vrednosti gde ljudi glume da vole nekoga da bi ostvarili sebične ciljeve, ili misle da vole nekoga time što mu ispunjavaju sebične želje, u duhovnom sistemu vrednosti voleti nekoga znači činiti mu dobre stvari koje će ga učiniti duhovno jačim i boljim, i koje će ga podstaći da i on drugima čini dobre stvari na sličan način.

Na taj način se započinje jedan beskonačan niz stvaranja pozitivnih duhovnih vrednosti. Najveća sreća koju čovek može da doživi proizilazi iz nastojanja da se drugima učini dobro. Onaj koji planira da učini dobro najpre samo “predoseća” radost koju će izazvati kod druge osobe (senka radosti). Kada se činjenje dobra realizuje, onaj koji čini dobro “doživljava” mnogo veću radost od osobe kojoj se čini dobro (original radosti).

Sam proces planiranja dobrog dela je nešto što jedino može da dâ smisao svakoj ljudskoj aktivnosti. Čovekov rad ima smisao ako će rezultat tog rada biti u funkciji nečijeg duhovnog, i svakog drugog, prosperiteta i radosti. (Materijalistička radost je nešto potpuno suprotno, gde se osoba “raduje” nekom kratkotrajnom telesnom zadovoljstvu, koje će na žalost ubrzo izazvati bolest i smrt.)

U samom procesu planiranja dobrog dela čovek doživljava neizrecivu radost o kojoj materijalisti ne mogu ni da sanjaju. Samo naslućivanje i pomisao da će neko, do koga nam je stalo, biti obradovan nekim našim gestom, kod čoveka stvara neopisivi osećaj zadovoljstva i najsnažniji mogući motiv za život i rad. Ljudi su često puta spremni da rizikuju ili polože svoj život, jer su podstaknuti radošću činjenja dobra onima koje vole.

Dodatna radost i motiv za činjenje dobra drugima proizilazi iz očekivanja da će oni kojima se čini dobro biti time podstaknuti za sličnu akciju. Često se takva očekivanja ne ostvaruju kada su u pitanju odrasli ljudi, ali kada su u pitanju deca, situacija je potpuno drugačija. Ukoliko im se posveti vreme i pruži adekvatna ljubav, deca će svojom dobrotom daleko prevazići sve ono dobro koje im je pruženo. Na taj način deca postaju čovekovi najbolji prijatelji. I to ne samo dok su mala, već na poseban način kad odrastu. Ona će biti vezana “ljubavnim vezama” za svoje dobrotvore (najčešće roditelje), tako da će prvi zalogaj hrane, i prvo odelo, biće namijenjeno dobrotvoru, na sličan način kako je sa njima bilo postupano dok su bili mali.

Iz svega gore navedenog lako možemo da zaključimo da je porodica najvažnija institucija društva, jer se u njoj stvaraju dobri ljudi i najbolji prijatelji. U drugim institucijama društva osoba može da nauči neku veštinu, ali bez duhovnosti i moralnosti svako znanje i veština postaju prokletstvo za čovečanstvo jer postaju oruđa materijalističkog uništenja.

Prijatelji

Isti princip činjenja dobra drugima, koji se primjenjuje u porodici, ostvaruje se i van porodice. Čovek se van porodice susreće sa osobama koje su odrasle ili odrastaju pod nekim drugim okolnostima, koje su više ili manje duhovne ili materijalističke. Realno je poći od pretpostavke da svaki čovjek poseduje nešto dobro u svom karakteru, i da će korektan i duhovan odnos podstaknuti svaku osobu na pozitivnu rekaciju i duhovni napredak. U praksi vidimo da će skoro svako pozitivno odgovoriti na gest ljubaznosti ili poštovanja, ali da će biti veoma mali broj onih koji će prihvatiti duhovni sistem vrednosti i koncept sreće koji iz njega proističe. Sigurno da je uzrok tome razorena porodica i materijalističko okruženje u savremenim društvima, tako da su materijalizam i “zadovoljstva” koja iz njega proizilaze postali norma ponašanja u savremenom svetu.

Ali, bez obzira kakve će odluke drugi ljudi donositi u svojim životima, imperativ svakog ozbiljnog čoveka bi trebao da bude ispravan život. Na taj način će život imati zadovoljstvo i smisao, a osoba će svojim duhovnim životom biti “videlo” i podsticaj onima koji “imaju oči da vide i uho da čuju”. Duhovno bliski ljudi će se lako međusobno prepoznati, i kroz druženje i međusobno unapređivanje sve će se više osposobljavati za život. Krajnji rezultat će biti stvaranje jednog drugog sveta oko nas, sveta koji nije deo savremene sumorne realnosti, i osposobljavanje za kvalitetan i uspešan život bez obzira na okruženje.

Posledice

Prihvatanje određenog sistema vrednosti povlači za sobom određene posledice. Činjenica je da su posledice prihvatanja materijalističkog sistema vrednosti dramatične, jer bukvalno dovode do oštećenja čovekovog mozga. Na taj način dolazi do degradacije karaktera i pretvaranja osobe u nešto što bismo teško mogli nazvati “ljudsko biće”.

Najpoznatiji primer iz medicinske prakse koji pokazuje kako oštećenje čovekovog mozga izaziva poremećaj karaktera, jeste slučaj Fineasa Gejdža, čoveka koji je radio u jednoj železničkoj kompaniji.  Pre nesreće koja mu se dogodila, ovaj čovek je bio poznat kao “najbolji i najsposobniji radnik” u kompaniji, i veoma posvećen suprug i roditelj.

Prilikom nesreće, došlo je do eksplozije na deonici gde se gradila pruga. Gvozdena šipka, kojom se sabijao dinamit u stenu, izazvala je tešku povredu ovom čoveku probijajući mu lobanju. Čovek je preživeo, i za par sedmica se vratio na posao, jer je šipka probila njegov čeoni režanj mozga, u kojem se nalaze centri za duhovnost, moralnost i volju, a ne centri koji kontrolišu neke druge vitalne funkcije.

Posledica povrede bila je dramatična promena karaktera ovog čoveka. Posle izlaska iz bolnice on je postao gnevljiv, neprijatan, svađalica, počeo je da maltretira ukućane, odbacio je religiju i postao vrlo svetovan. Od “najboljeg i najsposobnijeg radnika” postao je najgori radnik, tako da je uskoro morao da dobije otkaz. Napustio je porodicu i zaposlio se u putujućem cirkusu, a 13 godina kasnije je umro.

Treba istaći da nije potrebno da čoveku šipka probije mozak da bi došlo do promene karaktera. Istraživanja pokazuju da konzumiranje otrovnih supstanci takođe oštećuje čeoni režanj. Različiti oblici okultnih aktivnosti i hipnoze, kao i samohipnoza, kao što su istočnjačka meditacija i joga, dovode do oštećenja čeonog režnja. Do oštećenja dovodi i gledanje destruktivnih televizijskih programa (nasilje, pornografija itd), kao i slušanje destruktivne muzike.

Ne treba biti veliki poznavalac stanja u svetu pa zaključiti da je većina savremenih ljudi prihvatila materijalistički sistem vrednosti, i da je oštećenje čeonog režnja čovekovog mozga najdominantnija savremena bolest.

Pročitajte tekst o materijalističkom sistemu vrednosti.

Dr Miroljub Petrović