Tajna zdravih naroda

„Moć jednog naroda zavisi od prirode njegove ishrane.“ – Herbert Spenser, 1820-1903.

„Neka najbolesniji mornari ostanu na ovom indijanskom ostrvu“, rekao je kapetan Kartije. „Oni koji su boljeg zdravstvenog stanja nastaviće sa mnom putovanje; idemo prema ušću reke Sent Loren.“

Takva je bila odluka Žaka Kartijea, francuskog moreplovca i istraživača, koji je pre tri meseca napustio obalu Evrope. Njegov cilj bio je da istraži Kanadu ploveći uzvodno rekom Sent Loren. Bila je to 1534. godina i skorbut kome se nije znao uzrok uništavao je ekspedicije koje su išle preko okeana. Na pučini su se ljudi hranili suvim mesom, suhomesnatim proizvodima, pšenicom i ribom. Zbog nedostatka svežih namirnica, voća i povrća, moreplovci su oboljevali i umirali od te bolesti izazvane nedostatkom vitamina C.
Kada je Kartije odlučio da deo svoje posade ostavi na tom malom indijanskom ostrvu, 26 mornara je već bilo umrlo od skorbuta.
Ne znamo šta je pokrenulo Kartijea da ostavi svoje bolesne mornare na ostrvu nastanjenom, tako je bar izgledalo, neprijateljski raspoloženim domorocima. On se rukovodio mišlju da čini uslugu tim jadnim bolesnicima omogućavajući im da budu sahranjeni na kopnu (što je poslednja želja svih mornara), a ne u hladnim vodama okeana. Možda ga je želja da mu ekspedicija uspe navela da ostavi ove obolele ljude, jer bi samo predstavljali teret u toku putovanja. Ako se tako posmatra, bila je to bolna ali neophodna odluka.
„Doći ćemo po vas u povratku. Neka vas Bog čuva!“ – doviknuo je kapetan Kartije svojim bolesnim mornarima koji su ostali na obali.
Mornari koji su ostali na brodu bili su uvereni da svoje prijatelje nikada više neće videti žive, da ih čeka sigurna smrt.
Nekoliko meseci kasnije, prilikom povratka sa ekspedicije, Kartije je pristao na ostrvo gde je ostavio svoje bolesnike da na miru umru. Bio je veoma iznenađen: oni su svi bili živi!
Na veliko iznenađenje Kartijea i njegove posade, njihovi prijatelji su bili izlečeni i potpuno zdravi. Indijanci su ih milostivo prihvatili i hranili svežim voćem, povrćem i drugim biljkama. To je idealni režim ishrane protiv skorbuta. Jednostavna i prirodna ishrana starosedelaca na ostrvu povratila je zdravlje i snagu čvrstim mornarima koji su bolovali od skorbuta prouzrokovanim ishranom na bazi mesa i ribe, bogatom proteinima i kalorijama, ali siromašnom vitaminima i drugim hranljivim sastojcima koji se nalaze samo u biljkama.
Postoje, kako u prošlosti, tako i danas mnogi primeri naroda koji su se, zahvaljujući jednostavnoj biljnoj ishrani, odlikovali zdravljem, vitalnošću i dugovečnošću.

STANOVNICI OKINAVE

Starija stanovnica ostrva Okinava

Stanovnici ostrva Okinava, ostrva na jugozapadu Japana, hrane se biljnom hranom (žitarice, voće, povrće). Njihova dugovečnost i plodnost, kao i odsustvo degenerativnih bolesti, naročito raka, privukli su pažnju naučnika.
Za vreme II svetskog rata jedna grupa vojnih lekara vršeći autopsiju tela ljudi sa tog ostrva poginulih u ratu, utvrdili su da čak i kod starijih osoba nije bilo tumora ni znaka ateroskleroze, artroze niti bilo kakve degenerativne bolesti.

Druga važna stvar jeste da ljudi na ostrvu Okinava često rade iako su u osamdesetim ili devedesetim godinama života! Na Okinava dijalektu ne postoji reč „penzionisan“. Oni su zauzeti i aktivni ceo svoj život. Stari ljudi na ostaju kod kuće – oni idu i druže se sa svojim prijateljima.

HUNZE IZ CENTRALNE AZIJE

Jeste li videli nekad na ulicama vašeg grada dete sa ovako rumenim obrazima?

Dolina Hunza nalazi se na severu Pakistana blizu kineske granice. Ona je okružena najvišim planinskim masivima na svetu: Hindukušom i Karakorumom. U ovoj oblasti ima mnogo reka, pritoka reke Inda, koje obrazuju duboke doline. Padine planina pretvorene su u terase za gajenje žitarica i voća, posebno kajsija.
To je udaljeno podneblje poznato po dugovečnosti svojih stanovnika. Geografska izdvojenost omogućila je očuvanje zdravih, prirodnih životnih navika tokom nekoliko hiljada godina.
Dugovečnost i izuzetno zdravlje stanovnika doline Hunza privukli su pažnju raznih istraživača. Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja imaju još važniju ulogu od nasleđa. To su sledeći faktori: ishrana prvenstveno zasnovana na namirnicama biljnog porekla, suva klima, Sunce i jednostavan, prirodan način života sa mnogo fizičke aktivnosti.
Lekari Tumi i Vajt, istaknuti američki kardiolozi, posetili su ovu oblast 1964. godine i izvršili različita istraživanja koja su bila objavljena u časopisu American Heart Journal. Oni su izneli da narod Hunza ima jednostavan režim ishrane, zasnovan na svežem i suvom voću, orasima, povrću, mahunarkama i žitaricama (ječam, pšenica, proso). Oni troše malo kozjeg mleka ili jednom do dva puta godišnje malo jagnjetine, za vreme praznika.
Pošto su ispitali 25 ljudi starosti od 90 do 110 godina, ova dva lekara došla su do zaključka da su svi ispitani imali normalan krvni pritisak, nivo holesterola i rad srca. Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes, prerano starenje.
Na žalost, zdravlje Hunza se poslednjih godina menja jer je „napredak“ civilizacije stigao i do njih: konzerve, slatkiši i rafinisani industrijski proizvodi. Primećeni su prvi slučajevi karijesa, kao i bolesti probavnih organa koje su im ranije bile nepoznate. Međutim, i pored svega, oni su još uvek jedan od najdugovečnijih naroda na Zemlji.

ŠERPASI IZ NEPALA

Ili možda starijeg gospodina sa ovako zdravim zubima?

Šerpasi, stanovnici himalajskih visina poznati su po svojoj neobičnoj fizičkoj otpornosti. Sve ekspedicije na Mont Everest i okolne planine oslanjaju se na Šerpase kao nosače. Šerpas Tenzing Norgej koji je pratio engleskog alpinistu ser Edmond Hilarija za vreme prvog istorijskog osvajanja Mont Everesta, u svojoj autobiografskoj knjizi Snežni tigrovi kaže: „Krompir je naša glavna kultura i u osnovi je ishrane našeg naroda, kao pirinač kod Indijanaca ili Kineza. Različite vrste krompira koje se gaje na Himalajima uspevaju na vrlo velikoj visini (4500 m) što nam obezbeđuje dovoljnu količinu hrane i u najudaljenijim oblastima. Ostale osnovne namirnice u našoj ishrani su ječam (koji se gaji na visini do 4000 metara) i pšenica (do 3000 metara).“

INDIJANCI OTOMINI
Indijanci Otomini žive na visoravnima centralnog Meksika. Hrane se uglavnom namirnicama biljnog porekla: pogačama od kukuruza, pasuljem (azuki) i raznim povrćem. Istraživanja vršena u ovom narodu objavljena su u časopisu American Journal of Public Health. Ona su pokazala da su ti Indijanci izuzetno zdravi. Gojaznost, povišen krvni pritisak i rak veoma su retki ili ne postoje.

ZAKLJUČAK

Ako znamo da ovi narodi, čiji režim ishrane nije u potpunosti savršen (u pojedinim narodima se konzumira životinjsko mleko i meso u minimalnim količinama), ali je daleko zdraviji od režima ishrane modernog čoveka, žive u proseku preko 80-90 godina, a neretki su slučajevi da pojedini stanovnici žive i preko 100-110 godina, onda imamo i praktičnu potvrdu onoga što nam mnogobrojna istraživanja nezavisnih naučnika iz oblasti prirodne medicine govore, a to je da ljudi koji poštuju prirodne zakone (presna biljna hrana, fizička aktivnost,, dovoljna količina vode, prirodni ambijent…) mogu da žive bez problema 120 godina.

Izvor