Prirodni izvorni nacin ishrane

ISHRANA IZ PERSPEKTIVE BIBLIJSKIH NACELA

Stvoren po Božjem obličju, nastanjen u prirodnom ambijentu – u Edenskom vrtu – gde je razvijao svoje aktivnosti, čoveku je sam Bog odredio najzdraviji način ishrane, koji u potpunosti omogućava dobro funkcionisanje žive mašinerije.
“I još reče Bog: ‘Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu’.” (1. Mojsijeva 1,29)
Nasuprot ovoj Božjoj tvrdnji, savremena medicina stavlja prigovor da je takva hrana jednolična i manjkava u kvalitativnom smislu. Zar Tvorac greši? Zar Bog nije znao na koji način će snabdevati najkvalitetnijom energijom živu mašineriju koju je sam stvorio? Sa sigurnošću možemo reći da je On to znao.

Strogo poštovanje zakona koji su važni za funkcionisanje organizma, garantuje zdrav i dugovečan život, čak i posle čovekovog pada u greh. Dugovečnost prvih generacija posle Adama, najbolje svedoči o ovome. Opisujući dugu istoriju Božjeg naroda, Biblija nas često podseća i naglašava značaj zdrave ishrane kao jednog od ciljeva, kojem bi trebalo da streme Njegova deca. Dugih 430 godina robovanja u Egiptu predstavljaju period fizičkog, moralnog i duhovnog pada naroda, što je posledica idolopokloničke prakse i ishrane u kojoj preovlađuju meso i nadražujuća sredstva.

Posle izlaska iz Egipta, jedna od prvih mera koju je Gospod uveo kod svog naroda, jeste obnovljenje zdravlja koje sadrži niz načela u pogledu ishrane, rada, odmora, lečenja i veoma strogog pravilnika o zdravom životu. Ovakvo obnovljenje zdravlja je bilo neophodno da bi se narod pripremio za ulazak u Obećanu zemlju – zemaljski Hanan, čiji je cilj bio i tada kao i danas, posvećenje života.

Pored materijalnih vrednosti življenja i nebrojenih privilegija u cilju očuvanja fizičkog zdravlja, ovakvo obnovljenje zdravlja svojim učenjima omogućuje postizanje najvišeg stepena mentalnog zdravlja i očuvanje duhovnog rasuđivanja, neophodnog da bi se primile poruke Božje milosti u svetlosti sadašnje istine. Fizički, moralni i duhovni napredak Izrailjaca, kao i Božje prisustvo u njihovoj sredini, zavisilo je uvek od bezuslovnog pokoravanja ovim vitalnim principima

UVOD U PRIRODNI NACIN ISHRANE

“Neka vaša hrana bude lek, i neka vaši lekovi budu hrana.”
Hipokrat

Civilizacija sa svojim tehničkim osavremenjavanjem izuzetno je doprinela utvrđivanju novih, savršenijih principa življenja, kojih bismo se danas teško mogli odreći; ali istovremeno je izazvala i bujicu neprijatnosti. Između ostalog, kao faktore rizika koji prouzrokuju mnogostruke negativne posledice po zdravlje, izdvajamo promenu načina ishrane, naviknutost na sedenje (zbog profesije ili iz navike), stres i zagađenost sredine.

–Nabrajamo najbitnije karakteristike ili odrednice u ishrani današnjeg civilizovanog društva:

1) Zamena prirodne presne (sirove) hrane termički obrađenom hranom.

2) Zamena krupno mlevenih žitarica (sa mekinjama), hlebom pripremljenim od belog brašna.

3) Zamena čvrstih namirnica, mekim.

4) Deficitarnost organizma vitaminima i auksinima (aktivnim supstancama koje učestvuju u regeneraciji ćelija).

5) Nedostatak mineralnih soli i oligo-elemenata.

6) Nedostatak zelenih biljnih pigmenata – hlorofila.

7) Nedostatak biljnih vlakana (celuloze) koja imaju ulogu u dinamici rada creva i regulisanju probave.

8) Prekomerna upotreba masti i proteina životinjskog porekla.

9) Prekomerna upotreba kuhinjske soli (natrijum-hlorida), začina i hemijskih konzervanasa.

10) Konzumiranje rafinisanih slatkiša (čokolada, bombona, poslastičarskih proizvoda, itd.)

Bez detaljnog objašnjenja svake od nabrojanih tačaka, možemo reći da obnova i očuvanje dobrog zdravlja podrazumeva najpre preispitivanje sopstvenog načina ishrane i ispravljanje grešaka koje smo činili godinama, tako da su one postale naša svakodnevica. Treba da verujemo da se ovo može postići, ako način ishrane koji je čovek primenjivao u Edenu postane ponovo predmet našeg interesovanja i navika. Iako je meso kao hrana postalo sastavni deo kulinarstva širom sveta, bilo je vrlo učenih,čuvenih ljudi koji su konzumirali isključivo biljnu hranu ili su, u najmanju ruku, svojim stavom svedočili u prilog blagotvornom dejstvu biljne ishrane. Među ovima pominjemo imena koja sama za sebe govore: Pitagora, Plutarh, Sokrat, Seneka, Virdžilije, Ovidije, Horacije, Leonardo Da Vinči, Njutn, Frenklin, Lok, Ajnštajn, Bajron, Šeli, Paskal, Bose, Tolstoj, Volter, Žan Ž. Ruso, Bernard Šo, Didro, Lamartin, Mišel, Vagner, itd.

Govoreći o mesnoj hrani, Pitagora koji je živeo sto godina kaže:

“Klonite se, o smrtnici, skrnavljenja svoga tela hranom koja je tako rđava!”

Plutarh kaže: “Govorite o aždajama, panterima, lavovima, a niste ništa manje svirepi od ovih zveri; jer za njih ubiti, znači prehraniti se, dok je za vas cilj ubijanja naslađivanje mesom, a da biste sakrili tu grozotu, svojim jelima dodajete različite začine.”

Ovidije, veliki pobornik biljne ishrane, piše: “Nije bilo tako na početku u onom srećnom vremenu; zadovoljan biljkama i plodovima koje zemlja daje, čovek nije umrljao usta životinjskom krvlju… Odbacite jedan tako zločinački običaj; sledite savete koje vam dajem i ne zaboravite da jedući meso vrednog vola koji je vukao u jarmu, jedete meso prijatelja koji vam je pomagao da obrađujete zemlju.”

Kliment iz Aleksandrije napominje: “Čuvajte se ove hrane. Zar da još uvek pribegavamo životinjskom mesu, kada imamo na raspolaganju tako veliki izbor plodova? Neka oni koji sedaju za sto prepun raznovrsnih jela, ne gube iz vida da na taj način podstiču bolesti, a svoj trbuh pretvaraju u sramnu neman, zvanu najveći neprijatelj”.

Slavni Bose potvrđuje fizičku i moralnu degeneraciju ljudskog roda objasnivši to kao rezultat čovekove ishrane mesom.
On kaže: “Pre Potopa, hrana od Bogom danih plodova, koji su ljudima bili na dohvat ruke, predstavljala je trag prvobitne bezazlenosti… Danas, da bi se prehranili treba da prolijemo krv nevinih životinja; i pored užasa koji u nama prirodno izaziva klanje tih životinja, mi prerađujemo meso i pripremamo od njega svoja jela, što teško može da zataška predstavu da se leševima hranimo da bismo utolili glad.”

Lamartin, budući odmalena vaspitan po načelima biljne ishrane, napisao je upečatljive stihove:
“Nezadovoljni plodovima koje im je Bog dao
Ljudi da utole svoju glad –
Zločinom prema Tvorcu, zločinom od kog zemlja podrhtava,
U krvi sebi traže drugu hranu.
U svakom naselju ljudskom, krv potokom teče.
Tu su prava groblja poklanih Božjih stvorenja.
Odvučeno silom, sa cvetne livade,
Tu nevino jagnje biva hrana svojih gospodara.”

Bernard Šo kaže: “Dokle god ljudi budu mučili i ubijali životinje da bi se hranili njihovim mesom, dotle će stalno trajati rat. Verujem da svako razumno biće treba da ima isto mišljenje. Sva deca iz moje škole, bila su na biljnoj ishrani, i to im nije smetalo da budu snažni i lepi, hraneći se povrćem i voćem. Ponekad, u toku rata, slušajući krike ranjenika pomislio bi na krike životinja u klanicama i rekao bih sebi: Bog nas kažnjava isto tako kao što mi kažnjavamo ova bespomoćna stvorenja. Ko može voleti nešto tako tiransko, što se zove rat? Bez sumnje, samo oni koji jedu meso i koji, pošto su jednom ubili, osećaju potrebu da stalno ubijaju ptice, životinje, da love lisice, da ubijaju košute. Mesar, pred tezgom oblivenom krvlju, izaziva bujanje životinjskih nagona i podstrek za ubijanje.NZar se možemo nadati vladavini mira na zemlji, dokle god od sebe činimo prave žive grobove za poklane životinje?”

“Moj život” Isidora Dankan, str. 228.

Dr Donald Miler