Značaj vlakana u ishrani

Preminuli profesor Denis Barkit (Denis Burkitt), sa Triniti koledža, iz Dablina, je tvrdio da su vlakna, iako se nisu varila, bila vitalna za dobro zdravlje.Predmet njegovog rada su bila vlakna iz ishrane. On je putovao 16 hiljada kilometara džipom preko neravnog terena kako bi proučavao navike u ishrani kod Afrikanaca.
Vlakna su u stanju da povuku vodu iz tela u crevo kako bi se stvari normalno kretale. Ova nesvarena vlakna takođe okupljaju loše hemikalije koje pronalaze svoj put u naša creva, a koje mogu da budu kancerogene. Ako ne unosimo dovoljno vlakana, podložni smo bolestima zasnovanim na zatvoru. Po Barkitu, ovde spadaju rak debelog creva, divertikuloza, hemoroidi i proširene vene.Dr Barkit je 1993. godine nagrađen prestižnom Bauer nagradom, najbogatijom nagradom u svetu posle Nobelove nagrade.

Vlakna u ishrani se nalaze isključivo u biljnim namirnicama. Ovaj materijal, koji daje čvrstinu ćelijskim zidovima biljaka, postoji u hiljadama različitih hemijskih varijacija. Uglavnom su izgrađena od veoma složenih molekula ugljenih hidrata. Mi varimo samo malo ili nimalo vlakana. Svejedno, vlakna, koja sama ne sadrže kalorije, pomažu razblaženju kalorijske gustine naše hrane, stvaraju osećaj punoće i pomažu zadovoljenju apetita, između ostalog. Pri tome, zadovoljavaju našu glad i smanjuju preteran unos kalorija.

Prosečan unos vlakana  je oko tri puta veći u Kini nego u SAD. Ova razlika je izuzetna, naročto imajući u vidu činjenicu da su proseci mnogih okruga bili čak daleko veći. Međutim, po nekim “stručnjacima” iz SAD, postoji i tamna strana vlakana. Oni su tvrdili da ako je unos vlakana previše visok naša tela ne mogu da apsorbuju dovoljno gvožđa i srodnih minerala, koji su neophodni za zdravlje. Vlakna mogu da se vežu sa ovim materijama i da ih nose kroz naš sistem pre nego što možemo da ih svarimo. Oni kažu da bi maksimalan nivo unosa vlakana trebalo da bude oko 30 do 35 grama na dan, što predstavlja samo prosečan unos kod ruralnih Kineza.

Posle veoma pažljivog proučavaja pitanja gvožđe/vlakna u Kineskom istrašivanju ispostavilo se da vlakna nisu neprijatelj apsorpciji gvožđa kako je to veliki broj stručnjaka tvrdio. Mereno je koliko gvožđa su Kinezi unosili i koliko se gvožđa nalazilo u njihovim telima.

Gvožđe je mereno na šest različitih načina (četiri biomarkera iz krvi i dve procene unosa gvožđa) i kada su poredjena ova merenja sa unosom vlakana, nije bilo dokaza koji bi pokazivali da je povećan unos vlakana ometao apsorpciju gvožđa u telu. Ustvari, ustanovljen je suprotan efekat. Dobar pokazatelj količine gvožđa u krvi, hemoglobin, se ustvari povećavao sa većim unosom vlakana hranom.I Kako se ispostavlja, namirnice bogate vlaknima, kao što su pšenica i kukuruz (ali ne i glačani pirinač koji se koristi u Kini) takođe su bogate  i gvožđem, što znači da što je veći unos vlakana, to je veći i unos gvožđa.Unos gvožđa u ruralnoj Kini (34 mg/dan), bio je iznenađujuće visok u poređenju sa prosečnim američkim unosom (18 mg/dan) i bio je daleko više povezan sa biljnim namirnicama nego sa životinjskim namirnicama

Kineski nalazi o vlaknima iz hrane i gvožđu, kao i mnoga druga opažanja iz ovog istraživanja, nisu podržvala uobičajeno gledište naučnika sa Zapada. Ljudi koji unose više biljnih namirnica, a time i više vlakana, takođe unose i viče gvožđa,što sve dovodi do statistiki značajnog višeg nivoa hemoglobina.

Na žalost, određena zabuna se javila zbog činjenice da neki ljudi u ruralnoj Kini, uključujući žene i decu, imaju nizak nivo gvožđa. Ovo je naročito tačno u oblastima gde su parazitske bolesti češče. U oblastima ruralne Kine gde su parazitske oblasti češće, nivo gvožđa je niži.I Ovo je pružilo priliku za tvrdnju da je ovim ljudima bilo potrebno više mesa, ali su dokazi ukazivali da bi problem bio daleko bolje rešen smanjenjem parazitizma u ovim oblastima.

Zainteresovanost za vlakna iz ishrane se javila zahvaljujući Barkitovim putovanjima u Afriku i njegovom tvrdnjom da je rak debelog creva ređi među stanovništvom koje unosi više vlakana ishranom. Barkit je učinio ovu tvrdnju popularnom, ali je priča najmanje 200 godina stara. U Engleskoj su neki vodeći lekari tokom druge polovine 18. veka i početkom 19. veka tvrdili da je zatvor, koji je bio povezan sa ishranom sa manje vlakana, bio povezan sa većim rizikom od raka (obično raka dojke i “creva”).

Na početku Kineskog istraživanja, ovo verovanje da bi vlakna mogla da spreče rak debelog creva predstavljalo je preovladavajuće gledište, iako Komitet za ishranu i rak Nacionalne akademije nauka “nije pronašao ubedljive dokaze koji bi ukazivali da vlakna iz ishrane… ispoljavaju zaštitni efekat od raka debelog creva i rektuma kod ljudi”. Izveštaj je nastavio zaključkom, “… Ako postoji takav efekat, najve rovatnije su odgovorne specifične komponent vlakana, a ne ukupna količina vlakana iz hrane”.

Rasprava po ovom pitanju nije bila odgovarajuća. Pitanja, pregled istraživačke literature i tumačenja dokaza su bila previše usmerena na potrebu za specifičnim vlaknom kao odgovornim uzrokom. Pošto nijedno nije pronađeno, hipoteza o vlaknima je odbačena.To je bila greška.

Kinesko istraživanje je obezbedilo dokaze da postoji veza sa određenim tipovima raka.Rezultati su pokazali da je povećan unos vlakana bio dosledno povezan sa nižim stopama raka rektuma i debelog creva. Veći unos vlakana takođe je bio povezan sa nižim nivoom holesterola u krvi. Naravno, unos veće količine vlakana je odražavao unos veće količine biljnih namirnica; namirnice kao što su pasulj, lisnato povrće i integralne žitarice su bogate vlak nima.